Subotica je grad iznikao usred prostrane panonske ravnice, na međi posne peščare i plodne lesne zaravni, između velikih vodotoka Dunava i Tise. Nedavno je proslavio svojih šest vekova pamćenja. Od tvrđave - kako je izgleda počeo, izrastao je u grad sa sedam kapija, otvoren i prostran, sav polegao u ravnici, stilom i duhom srastao sa njom. Imao je sreće da postane i ostane centar jednog dela bačkog sveta, da napreduje, da se okiti brojnim vrednim secesijskim građevinama. Među njima se lepotom i snagom ističe Gradska kuća, remek delo secesijske arhitekture i zanatske umetnosti, jedno od sedam čudesnih zdanja u Srbiji. Od nje, sa Trga slobode, Grad se zračno rasplinuo na sve strane, u nepregled ravnice, sve do oranica, pašnjaka i šuma. A oko grada, nekad razasuti salaši svuda naokolo, bez naročitog reda i rasporeda. Danas ih je istina ostalo malo, ali su umesto njih iznikla ušorena naselja, a uspomena na salaše i čarde se čuva u sećanjima, pesmama i sve popularnijim ugostiteljskim paketima koji spajaju setnu nostalgiju i savremenu potragu za uzbuđenjima i naročitim doživljaljima. U neposrednoj blizini Subotice, u skladu sa celovitim panonskim krajolikom, priroda je stvorila a subotičani sačuvali i uzdigli Palić. „Plavo oko ravnice“, suzu iščezlog panonskog mora, „poljubac Subotice“, ogledalo lepše strane lica Subotice. Otvorena, prostrana, široka, dobroćudna, mnogojezična, multikulturna Subotica vekovima dočekuje i ispraća, daje i prima, više nudi no što traži, gosti i gostoljubi, raduje se gostima i rado gostuje. Takvom je danas doživljavaju, tako je vide i vole njeni posetioci, uvek - dragi gosti.
